„Mi brinemo o bezbednosti svih nas“: Ko su studenti redari sa prvih linija protesta

Nazivali su ih fašistima, nacistima, boljševicima, plenumašima, stranim plaćenicima, izdajnicima... Svakodnevno ih targetirali u tabloidima i na privatnim televizijama, društvenim mrežama i u javnim obraćanjima. Napadali ih, povređivali, vređali, a njihove napadače nazivali „junacima”. Govorili da studenti žele da „sruše državu”.

A onda se dogodio 15. mart, dan kada je u Beogradu održan veliki protest, dan koji je vlast najavljivala kao „Dan D”. Prema Arhivu javnih skupova, u prestonici se na tom protestu nalazilo oko 300.000 ljudi, dok je MUP saopštio znatno manju brojku – 107.000.

Ulicom kralja Milana u 19.11 začuo se „zloslutni sonični udar”, za koji se do danas, bar zvanično, nije potvrdilo poreklo. Zvuk je prekinuo 15-minutnu tišinu i izazvao paniku, stampedo i fizičke povrede kod okupljenih.

S druge strane, kod Pionirskog parka tog dana dogodio se i presedan – studenti redari koji su se nalazili kod parka i šatorskog naselja koje je „niklo” preko noći početkom marta proglasili su kraj pre planiranog. U parku, pored studenata koji za sebe kažu „da žele uče”, nalazili su se i muškarci sa kapuljačama, obučeni u crno. Iz pravca parka poletele su flaše i kamenice. Redari, svesni opasnosti i izbijanja ozbiljnih incidenata, skinuli su fluorescentne prsluke i svirali kraj. „Ovaj protest više nije studentski. Redari su skinuli markere. Mole se svi da napuste prostor oko Skupštine”, saopštili su.

Ustupljene fotografije / Gavrilo Andrić

Stampedo i „prsluci na zemlji”

Studenti su od samog starta bili spremni da tog dana odgovore na nasilje. Na podlakticama ispisali su brojeve telefona roditelja, advokata, kao i krvne grupe. „Advokat Božo, mama, tata…”, reči koje su tog dana izazvale emocije kod mnogih koji su videli fotografiju ruku studenta koja je kružila mrežama.

Brucoškinja Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Anđela Elez došla je u Beograd kako bi pomogla kolegama. Anđela kaže da su ispisivali podatke još tokom sastanka za redare u sedam ujutru, kao i da su novosadski studenti kolegama iz Beograda davali brojeve svojih advokata.

„Naš miroljubivi predsednik najavljivao je veliki talas nasilja. Imali smo potvrdu da su ljudi u Pionirskom parku bili nezakonito naoružani. Iz predostrožnosti smo odlučili da na sebi imamo neku vrstu oznake koja bi pripomogla da im se pruži medicinska nega ili pravna pomoć. Mogu da potvrdim da je bilo situacija koje bi, da su se zaoštrile, ukazale koliko je korisno da ljudi znaju moju krvnu grupu”, kaže Dimitrije Radojević, student treće godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu i koordinator radne grupe za bezbednost na ovom fakultetu.

Ustupljene fotografije / Miona Spirić Dimitrije Radojević

Pored Dimitrija i Anđele, kod te „najopasnije zone”, kako kažu, našla se i Miljana Marjanović, studentkinja treće godine Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Ona je redarski prsluk imala u džepu, na zahtev beogradskih kolega bila je u pripravnosti i spremna da reaguje ukoliko bude potrebno. A ono što se dogodilo, opisuje kao zastrašujuće iskustvo.

Ona je redarski prsluk imala u džepu, na zahtev beogradskih kolega bila je u pripravnosti i spremna da reaguje ukoliko bude potrebno. A ono što se dogodilo opisuje kao zastrašujuće iskustvo. Upala je u stampedo za koji tada nisu znali čime je bio izazvan.

Ni Anđela, kada su poletele kamenice, nije bila svesna šta se desilo na Slaviji i kaže da je mislila da je protest prekinut upravo zbog kamenica.

„Kao grupa za bezbednost dobijali smo i mnogo strašnih slika, među kojima su bili i čekić i sekire iz onih traktora koji su bili oko Pionirskog parka. Celi dan smo imali dojave u vezi sa ljudima sa noževima i pištoljima... Samo smo čekali da neki incident izbije tog dana. Bili smo spremni da će režim da uradi nešto ovako, ali nismo očekivali stvarno veliku razmeru incidenta”, kaže Anđela.

Skidanje prsluka bilo je nešto što su se studenti unapred dogovorili u slučaju da atmosfera postane takva da je van njihove kontrole.

Zbog prekida interneta koristili su motorole koje su nabavili zahvaljujući donacijama. Na taj način informacije se prenose brzo, čak i kada nema signala.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Anđela Elez

„Kolege su mi dale vetar u leđa”

Da poziv redara nije nimalo lak i da su studenti svakodnevno izloženi ozbiljnim opasnostima, uverili smo se više puta tokom poslednjih meseci. Zbog čega su se odlučili na ovaj poziv, kako se odvija proces selekcije i obuke redara, te kako se nose sa emocijama i kako reaguju kada se dogodi incident, razgovarali smo sa četvoro mladih koji obavljaju ovaj posao. Pored Miljane, Anđele i Dimitrija, pričali smo sa master studentom niškog Filozofskog fakulteta Jovanom Živkovićem, koji kaže da je sticajem okolnosti postao redar.

„Na jednom od prvih protesta, šetnja je krenula dužom rutom od planirane i trebalo je da prođe pored prostorija SNS-a. Pošto tada nismo imali redare, zamolio sam kolegu, koji je sa mnom deo radne grupe za bezbednost, da budemo redari tako što ćemo pratiti masu – jedan sa jedne, a drugi sa druge strane, i paziti da ne dođe do nekog incidenta”.

Nakon toga, odlučio je da nastavi ovaj posao, navodeći da poznaje borilačke veštine i da je krupnije građe, te da tako može da spreči incident ukoliko do njega dođe.

Za razliku od niškog kolege, Dimitrije je od malih nogu imao dodir sa bezbednošću. Dimitrijevi deda i otac bivša su vojna lica, a brat je studirao na Fakultetu za bezbednost, pa mu je bilo inspirativno da na taj način bude deo blokada. U početku, dužnost je bila ograničena samo na dežuranje na fakultetu. Kasnije, kada je izašao na ulicu, bilo mu je važno da njegove kolege stignu bezbedno na mesto okupljanja.

Nakon 15. marta i tvrdnji vlasti da studenti o blokadama fakulteta uče iz „Blokadne kuharice”, priručnika od 70-ak strana, seo je i napisao svojevrsni udžbenik namenjen studentima redarima. Dimitrije kaže da nije ni znao za postojanje „Blokadne kuharice” do možda mesec dana nakon što je njegov fakultet ušao u blokadu, te da je mislio da je u pitanju „neki glup vic vlasti” da bi studente predstavili kao „hrvatske plaćenike”.

Ustupljene fotografije / Aleksa Anđelić Citat iz Dimitrijevog priručnika za redare

Na samo tri strane Dimitrije je stavio najvažnija zaduženja i potencijalne situacije koje bi mogle da se dogode, vodeći se svojim ranijim iskustvima sa javnih akcija. Priručnik je napisao u trenutku kad je dosta novih ljudi htelo da se priključi redarima, kako bi imali „neku vrstu osnove”, a koristili su ga samo studenti FPN.

„Kada smo tek počeli da održavamo veće proteste, otišla sam po prsluk i stala na ‘prvu liniju odbrane’. To je bio moj način da pokažem koliko sam spremna da uradim za svoje, ali i za ideale svih nas”, kaže Miljana i ističe da su joj kolege iz Beograda izgledale „moćno” u „prepoznatljivim zelenim prslucima”.

„Svojim stavom slali su poruku – ‘ovde mi brinemo o bezbednosti svih nas, preuzimamo tu odgovornost na sebe i spremni smo da položimo i sopstvene živote ako treba’. Ta hrabrost me zadivila i dala mi vetar u leđa”.

Za Anđelu, redarski posao u početku je delovao „strašno”, ali želela je da pomogne kolegama. Navodi kako je bila zaprepašćena kada je videla kolege koje su tokom srpske Nove godine čuvale prostorije SNS-a u Novom Sadu, strahujući da neko može da im naudi.

„I to se desilo u januaru, našu drugaricu su pretukli posle toga. To mi je bila jedna od definitivno najvećih motivacija da postanem redarka. Prvi protest koji sam radila bio je u januaru ispred Rektorata i već taj prvi put neko je autom naletao na mene, nije me udario – kolega je izleteo ispred. Naglo se zaustavio i tada se velika količina besa stvorila u meni. Tada sam odlučila da sam sada na svakom protestu – ima da redarim i nikada neću da prestanem”, priseća se Anđela svojih početaka.

Dodaje da su redari podeljeni na dva boka, prednji i zadnji deo kolone, kao i na saobraćajce, odnosno studente koji primarno blokiraju saobraćaj, te da početnike uvek stavljaju ili na bokove ili pozadi. U trenutku kada su blokirali Stražilovsku ulicu u Novom Sadu, Anđela se nalazila na začelju kolone kada se desio navedeni incident.

Ustupljene fotografije / Žarko Đokić Jovan Živković

Na Filozofskom fakultetu u Nišu, prvom koji je stupio u blokadu u ovom gradu, postoji probni rad za svakog ko želi da bude deo radne grupe za bezbednost, odnosno samo redar.

„Na tom probnom radu iskusniji redari prate ponašanje i rad kandidata i kasnije se na sastanku diskutuje i glasa o prijemu”, kaže Jovan i dodaje da se svako ko želi da bude redar upoznaje sa osnovnim zadacima redara. „Jedini formalni vid obuke jeste upotreba motorole gde se kandidat upoznaje kako se ovaj uređaj koristi.”

Na FPN-u svako ima mogućnost da se prijavi da bude redar. Nakon što radna grupa izglasa da li će ta osoba biti primljena, odlučuje se da li će dežurati na fakultetu ili da redari na javnim akcijama.

S druge strane Miljana i Anđela kaže da na njihovim fakultetima  ne postoji jasno određena procedura odabira redara, te da svako može da se priključi bilo kojoj radnoj grupi. Iako nema uslova, kažu da je poželjno da redar bude osoba koja je fizički spremna, „sa brzim refleksima i petljom” i da se pridržava određenih pravila, poput toga da dok traje blokada ulice budu okrenuti licem ka autu i da ne daju izjave za medije.

„Obuka redara podrazumeva poštovanje svojih pozicija na protestu, o čemu odlučuje koordinator radne grupe. Pravilno korišćenje motorola, megafona i ostalih sredstava komunikacije su obavezne, ali i ‘hladna glava’ u opasnim situacijama; redar mora biti mentalno prisutan, da ne paniči, skloni ostale ili uputi masu ka bezbednoj zoni”, kaže Miljana.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Miljana Marjanović

Glavni zadaci naših sagovornika i sagovornica, pored očuvanja mira i sprečavanja mogućih incidenata, je i vođenje o tome računa ima li kakvih transparenata koji bi potencijalno ugrozili integritet mirnih, nestranačkih skupova ili celokupne blokade.

Unutar prostorija fakulteta oni se staraju da ne dođe do nedozvoljenih radnji ili sumnjivih lica, i legitimišu studente koji ulaze u tu ustanovu. Pod nedozvoljenim radnjama ubrajaju se tuča, uništavanje ili oštećenje inventara, kao i unošenje alkohola ili narkotika.

Kada su u pitanju incidenti, njihova dužnost je da udalje osobu koja je izvršila napad, tj. „njeno građansko hapšenje i predavanje policiji”. Takođe, moraju da sačuvaju integritete povređene osobe i napadača, te da obezbede sve kako bi se pružila prva i po potrebi pozvala hitna pomoć.

Studenti redari iz svih gradova i sa svih fakulteta funkcionišu gotovo identično, poput male vojke – odlično komuniciraju, koordinisani su, potpuno usklađeni... A tome im je doprinelo iskustvo.

Jovan, krupni, crnokosi student, vešt u borilačkim veštinama, kaže da u početku nisu imali nikakav raspored i komunicirali su putem četova, te je redarenje izgledalo „dosta proizvoljno”, a kasnije su počeli bolje da se organizuju i promenili način na koji komuniciraju.

Pored sticanja samostalnog iskustva, Novopazarci imali su ogromnu pomoć i podršku kolega iz drugih gradova.

„Kolege su u početku pristizale u pomoć, jer smo relativno kasno stupili u blokadu, i učile nas o tome kako taj čitav sistem funkcioniše. Uputile nas na neke bazične stvari, a mi smo se kasnije samo nadovezivali. U principu, osnovna stvar koja redara čini dobrim redarom je petlja i hrabro srce. Sve ostalo su manje-više tehnikalije”, kaže Miljana.

U Novom Sadu u početku su trčali s jednog kraja kolone na drugi ili prenosili informacije kolegama ispred kako bi se ona proširila. Vremenom su se izveštili u komuniciji.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Anđela Elez sa koleginicama i kolegama

„Staklena flaša mi je proletela pored glave”

Naletanje i udaranje vozilima, guranja, potezanje noževa i bejzbol palica, vređanje, postali su redovna pojava na studentskim protestima. Oni koji prisustvuju ili izveštavaju sa skupova svakodnevno su izloženi torturi i nasilju onih koji se protive blokadama i podržavaju aktuelni režim. Na udaru su predstavnika vlasti i opskurnih javnih ličnosti koji ih targetiraju u medijima bliskim SNS-u.

Ni Jovan ni Dimitrije nisu osećali strah pre nego što su kao redari prvi put izašli na ulicu.

„Tri su razloga za to. Prvo, imam poverenja u svoju sposobnost da se zaštitim ukoliko dođe do nekog sukoba. Drugo, znam da, ako se desi nešto obimnije prirode (npr. masovna tuča), mogu da računam na svoje kolege da će mi čuvati leđa. Treće, znam koliko je SNS u Nišu nepopularan i da nemaju ljude koji bi se osmelili na takav vid provokacija. Postoji i dodatni, poseban razlog, a čega sam tek kasnije postao svestan – policija u Nišu je na strani studenata. Bar velika većina”, kaže Jovan.

Oba studenta smatraju da redar treba da ostane mirne glave kako ne bi narušio celokupnu kontrolu jedne kolone i doveo druge ljude u rizik.

Nasuprot njima, Miljana i Anđela ističu da straha uvek ima, da je normalan i opravdan. A kako vreme prolazi, sve ga je manje.

Ustupljene fotografije / Nađa Čelić Jovan Živković

Kao što je oseća strah, Anđela se oseća i ugroženo na protestima. Na osnovu medijskog izveštavanja i video-zapisa na društvenim mrežama, CINS je napravio mapu napada na učesnike protesta i blokada, i do sada je zabeleženo više od 90 incidenata – napada na studente, građane, profesore i medijske radnike.

U januaru, za vreme protesta „Zastani, Srbijo”, na raskrsnici Ruzveltove i Ulice kraljice Marije u Beogradu vozač automobila udario je studentkinju Sonju Ponjavić, koja je stajala na trotoaru, a iste večeri u Novom Sadu na Futoškoj pijaci organizovan je skup podrške povređenoj devojci. Tog dana Anđela je bila redarka. Dok je 20-ak redara čekalo kolonu kolega iz kampusa, dogodio se još jedan incident – nezabeležen pred kamerama.

„Na početku kad smo blokirali ulice, nismo imali određen momenat kad blokiramo, već kada bi neko dunuo u pištaljku. Izašli smo na ulicu i u tom momentu automobil je zakačio čoveka ispred mene. Nema snimaka, ne postoji ništa u vezi s tim incidentom – sve se desilo bukvalno u sekundama. Uspeli smo da blokiramo ulicu. Čovek je bio dobro. Sve to se dogodilo ispred mene i bilo mi je strašno”, kaže Anđela.

I Jovan navodi da je bilo nekoliko situacija kad se osetio ugroženo, pominjući protest u Grdelici. Koleginica koja je iz tog mesta ga je upozorila da može da dođe do nekih incidenata, jer je „ipak manje mesto u pitanju”, i zaista je „malo falilo” da dođe do jednog.

„Naime, tokom 16 minuta tišine pojavila se grupa momaka koja je nešto dobacivala. Moj posao je bio da ih opomenem da je u toku tišina, ali nisu izgledali kao da bi ih bilo briga, a bio sam usamljen kao redar u tom trenutku. Ipak, između nas su se isprečila dvojica policajaca. Jedan im je podviknuo da odu odatle i uhvatio se za futrolu u kojoj se nalazi pištolj”, kaže sagovornik.

Ustupljene fotografije / Mila Perić Dimitrije Radojević

Poput niškog kolege, i Dimitrije se u nekoliko situacija osetio ugroženo.

„Tokom prve akcije za RTS, gde su me umalo udarila jedna kola jer je vozač pokušao da pogura redare, a ja sam bio u prvom delu i svom srećom uspeo da izmaknem van njihovog dometa”, kaže Dimitrije.

Takođe, navodi i primer 15. marta, kada je došlo do sukoba kod takozvanog Ćacilenda.

„Staklena flaša mi je proletela pored glave. Ne znam sad da li je bio više strah, koliko adrenalin i pokušaj samo da vidim šta se dešava i šta će biti dalje. Osim toga, mislim da ni u jednom trenutku nisam osećao uplašenost tokom nekih drugih javnih akcija. Možda prilikom protesta kod Višeg javnog tužilašta, zbog toga što je isto jedan auto krenuo na mene kad smo bili kod Slavije”.

Dva pogleda na MUP

Kada su se događali ovi incidenti, Dimitrije kaže da u početku nije bilo policije koja bi mogla da ih zaštiti i pomogne, a nije ni nakon izjave Ivice Dačića da će MUP voditi računa o bezbednosti studenata.

„Jednu stvar koju sam primetio tokom prve, tačnije tokom jedne od akcija kod RTS-a, jeste da se policija nije postavljala na onim delovima koji bi zapravo bili od visokog rizika. Postavili bi se tek kasnije i do tada mi bismo morali da regulišemo prostor sa našim redarima. Sad trenutno prisustvo policije jeste primetno, ali još uvek ljudi žele da probiju čak i policiju i na taj način da naude ljudima koji se nalaze na tom protestu”, kaže Dimitrije.

Dodaje da najviše komuniciraju sa Jedinicom javnog reda i mira, kako bi na vreme udaljili osobu koja pokušava da izazove neki incident.

Za razliku od ovog stava, Miljana i Jovan naglašavaju kako u Novom Pazaru i Nišu studenti od samog početka imaju dobar odnos sa pripadnicima MUP-a. I pored dobrog odnosa tokom blokade zgrade Osnovnog suda u Nišu, 15. maja, došlo je do prvih incidenata sa policijom, kada je priveden i jedan veteran, ipak Jovan smatra da je to samo izolovan slučaj.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Miljana Marjanović

„Zaista nam ulivaju nadu u to da nisu svi pripadnici policije isti, s obzirom na to da smo se uverili u brutalnost istih i to koliko pojedini slepo slušaju naređenja s vrha. To je apsolutno poražavajuće i osuđujemo svaki vid nasilja nad studentima i građanima koji policija sprovodi, a nažalost – bilo ga je”, kaže Miljana.

Poput kolega iz Beograda i Novosađani se ne oslanjaju na policiju i nemaju poverenje u njih, jer su reakcije nadležnih često kasnije. Bilo je i protesta kada su „pregovarali sa policijom”, poput blokade RTS ili suda u Novom Sadu. Hijerarhijski viši redari, odnosno oni koji imaju više iskustva, dogovarali su sa MUP-om gde će se parkirati kombiji žandarmerije.

I Anđela i Jovan misle da u redovima policije ima ljudi koji ne žele da uvek ispunjavaju naređenja koja dobijaju. Veruju da će, kada dođe vreme, policija stati na stranu studenata.

„Tada ćemo zbaciti ovaj režim i poslati ga na smetlište istorije na koje i pripada”, kaže Jovan.

„Probudila sam se 20 minuta kasnije na zemlji”

CRTA je zabeležila da je samo tokom marta održano 1.697 protesta širom zemlje, dok ih je u aprilu bilo najmanje 1.597. Takođe, CRTA beleži da je do 12. aprila u dijaspori, u 200 gradova u 54 države, organizovano više skupova podrške srpskim studentskim.

Svi sa kojima smo razgovarali bili su redari na brojnim procentima, te da ni okvirna brojka koliko iznosti taj broj ne bi bila reprezentativna. I ne samo da su redarili u svom gradu gde studiraju, već su to činili i u drugim mestima, asistirajući kolegama. Razlika između svih tih protesta, pričaju, je u formi, motivu i veličini.

„Po formi mogu biti statični, kada se akcenat stavlja na performanse, i/ili u hodu, kada imamo masu koja šeta. Po motivu je specifična kategorija. To znači da što je motiv direktniji, to će više ljudi doći. Takvi su bili protesti kada su pregažene dve studentkinje ili ovaj poslednji u Nišu kada je tog dana dolazio ‘Neandrej’. Većina ovih protesta su hitni. Protesti se mogu razlikovati po veličini. Ovde se misli na teritoriju koja će biti pokrivena protestom. Najveći protesti bili su oni na kojima su studenti pozivali celu Srbiju. Takvi protesti traju gotovo ceo dan i sadrže bogat program”, kaže Jovan.

Ustupljene fotografije / Anđela Pejdo Jovan Živković

Hitne akcije „već imaju nalet besa” i kod građana i kod studenata, zbog same činjenice da se nešto tog dana dogodilo. Anđela naglašava da se s toga često boje, navodeći primer akcije tokom koje je pretučenja njena koleginica Ana Vučak, kojoj su aktivisti SNS polomili vilicu.

Stacionirani protesti uglavnom su mirniji, ističu sagovornici, ali da to nije nepisano pravilo svedoči Anđela koja je redarila na protestu „Studentski edikt”, 1. marta u Nišu.

„Pred kraj protesta ostala sam sama na brzoj traci, jer se nekih 200 metara nešto dešavalo i svi radari su otišli. Ostala sam sa građanima, i u tom momentu naišao je čovek i pitao me da prođe. Odgovorila sam mu da ne može i da je pešački 10 metara odatle. Zamolila sam ga lepo. Nakon nekih 20 minuta sam se probudila na zemlji, okružena ljudima. Jedna žena me je polivala vodom i drmala me da se probudim. Nisam uopšte znala šta se desilo”, kaže ona.

Kako je kasnije saznala nju je muškarac „uhatio, bacio i izvrnuo”. Tada joj je pružena medicinska pomoć od strane studenata Medicinskog fakulteta, koji na protestima rade kao prva pomoć.

I Miljana je radila proteste u drugim gradovim, kao ni Anđela onaj u Nišu, kada se „tenzija osećala u vazduhu”, neće moći da zaboravi.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Anđela Elez sa koleginicama i kolegama

„Svaki je bio priča za sebe, ali sam redarstvo kao takvo ponajviše osetila u Nišu. Redarili smo na brzoj traci celog dana, gužva je bila ogromna. Dolazilo je do incidenata jer je ubačenih elemenata bilo mnogo, pa je tako čovek prišao i fizički napao koleginicu koja je bila u liniji sa mnom, tačnije pored mene”, priča Miljana.

Napad u Nišu na studentkinju odigrao se u večernjim satima. Bilo je hladno, pa je i sama atmosfera delovala teško i pomalo zastrašujuće. Muškarac je odbio da se skloni sa brze trake na zahtev studentkinje. Sagovornica kaže da napad nije videla, ali da je koleginicu ugledala nekoliko minuta kasnije – na zemlji, uplakanu i uplašenu. Studentkinja je odgurnuta „iz sve snage”.

„Nije mi bilo svejedno. Shvatate da su s druge strane ljudi koji ne poznaju suštinu naše borbe i koji će, prateći naređenja s vrha, ‘gaziti preko mrtvih’ ako treba. Nažalost, nisam uspela da je kontaktiram kasnije, da proverim kako je. Napadač je pobegao”, kaže Miljana.

Miljana, Dimitrije i Jovan bili su i redari šetači. Same šetnje specifične su i po tome što traju i po nekoliko sati, uključujući i protest u tom mestu, a redari moraju da budu dodatno oprezni i skoncentrisani zbog vozila koji prolaze u suprotnoj traci, naročito u mraku.

Ustupljene fotografije / Mila Perić Dimitrije Radojević

„Pumpanje” i kad su gladni i „mokri do gole kože”

Posao redara ume da bude jako iscpljujuć, jer moraju stalno da drže fokus, posebno na celodnevnim protestima. Tada se javljaju i izazovi – glad, žeđ, potreba za toaletom, al i društvom i razgovorom.

Kada su u pitanju višesatni ili višednevni protesti, redari se vode tačno određenim rasporedom – menjaju se po smenama, prate ko kada dolazi na dužnost i kada odlazi, kako bi svi imali adekvatan odmor.

Svi sagovornici istakli su da im je redarenje u nekim trenucima više teže psihički nego fizički. Pritisak koji imaju je konstantan, jer se od njih najviše očekuje i snose veliku odgovornost. U kontekstu fizičkog, jedini zadatak je da budu na nogama sve vreme, obilaze, vrše izvidnice da bi se uverili da je sve u redu, ili trče.

Zajedno sa kolegama iz Novog Pazara Miljana je na poziv kolega došla u Beograd, na protest ispred RTS-a koji je trajao 14 dana. Pazarci su se ka prestonici uputili biciklima iz Kraljeva, u koji su došli 16. aprila na protest „Pumpaj, pumpaj, Ibar vodo” i iste večeri produžili za Beograd, kako bi za vreme vaskršnjih praznika odmenili kolege na blokadi.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Miljana Marjanović

„S obzirom na okolnosti i činjenicu da smo tamo stigli u ranim jutarnjim časovima nakon celodnevnog protesta i bici-ture, bili smo umorni, ali smo odmah otišli u Takovsku. Kolege su nam saopštile da ‘samo čekaju trenutak’ kada će policija upasti, tako da je blokada RTS-a bila više psihički iscrpljujuća nego fizički”, kaže ona.

Miljana, nežna i crvenokosa devojka tamnih očiju, naglašava da je sve bilo lakše da znaju da su zajedno u „u svemu tome” i da ih, uprskos različitostima, spaja isti cilj.

Ni vremenski uslovi nisu uvek išli na ruku studenata. Mnogo puta na fakultete vraćali su se potpuno mokri, prehlađeni, sa temperaturom ili su imali sunčanicu... Redari kažu da pre organizovanja bilo kakvog protesta prate prognozu, te da se prema tome i usklađuju, ali da kada su hitne akcije na to jednostavno ne mogu da utiču.

Velika i dragocena pomoć su im građani redari i veterani. Uz njih se, kako kažu, osećaju sigurnije. Ko će biti deo studentskih akcija razlikuje u univerzitetskim gradovima studenata sa kojima smo razgovarali – na Filozofskom biraju ih studenti, dok na FPN-u i PMF-u to čine zborovi i incijative, poput IT zajednice.

Miljana kaže da su „slobodni profesori sa DUNP” sami odlučili da stanu uz svoje studente i obuku redarske prsluke. „To je bila njihova želja i zaista simboličan čin. Predivna scena.” 

 

 

Ponosi svojih roditelja

Čini se da su studenti svojom pobunom i borbom za pravdu probudili celu zemlju. Pešačeći Srbijom i pozivajući građane na proteste, oni su učinili nešto što nijedan ovdašnji političar nije uradio. Vozili su i trčali čak do Strazbura. Ljudi su izlazili na ulice i dočekivali ih uz aplauze, vatromete, muziku, hranu i piće i sa crvenim tepisima.

Sa emocijama se nose vrlo dobro, iako im je nekada teško da ih kontrolišu. Ovi mladi ljudi svesni su odgovornosti i trude se da ostanu hladne glave. Emocija koju uglavnom osećaju je ponos.

I porodice naših sagovornika su jako ponosne na njih i trude se da im pomognu koliko god mogu. Naravno, kao i svaki roditelji, zabrinuti su za bezbednost svoje dece.

„U zemlji u kojoj živimo, bezvlašće je duboko pustilo korene i postalo normalna svakodnevnica. Kada me roditelji vide u prvim redovima, najuočljiviju – u zelenom markeru, ne mogu da sakriju emocije jer su me odgojili na pravi način; da ne ćutim u dobu moralne i društvene krize”, priča Miljana.

Njihovi roditelji generacije su studenata koje su 90-ih takođe bile na ulici, a porodici Anđele Elez znači i iz još jednog razloga, budući da su njeni roditelji napustili Srbiju i preselili se u Bosnu.

„Moji roditelji su otišli su iz Srbije upravo zbog korupcije i zbog svega što se dešavalo. Nisu se usrećili u ovoj drugoj državi. Ali mnogo im je drago da konačno vide da postoji neka promena, da nije sve izgubljeno. Promenili smo narod, razmišljanje... I tek sada vidimo da narod neće da dopustiti da nad njime bude diktatura”.

Ispisivanje novih stranica istorije

Iako su mislili da će ih zastrašiti – nisu uspeli. Iako su neretko želeli da ih ponize – učinili su ih jačima. Studenti su svojim akcijama pokazali da promene uvek počinju od onih koji veruju u njih.

Priče studenata redara ostaće kao podsetnik na sve ono što je režim Aleksandra Vučića radio svojim građanima od pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, 1. novembra 2024, zbog koje je stradalo 16 osoba, uključujući i decu. Oni nisu heroji, niti su to želeli da budu. Oni su samo mladi ljudi koji su odlučili da stoje na „pravoj strani istorije”, želeći da stvore zemlju u kojoj će ostati i stvarati porodice.

Tekst je nastao kao deo programa Škole digitalnog novinarstva Slavko Ćuruvija Fondacije